U eri digitalnih tehnologija i veštačke inteligencije stalno se provlači ista priča, da će tradicionalni pristupi i profesije biti zamenjeni nečim novim i "naprednijim". Vreme je uveliko pokazalo da to nije ni približno tačno. Istina je sasvim drugačija, a to je da jedno drugo ume divno da nadopunjuje, a ne da potire, i upravo je to ono što sam kroz sopstveno iskustvo, korak po korak, morao sam da naučim.
Na trećoj godini studija, 2007. godine, na predmetu crtanje odlučio sam da radim digitalni crtež, čime se u tom trenutku niko nije bavio. Radi se o periodu kada tableti za crtanje još nisu ni postojali u pravom smislu, te je sasvim razumljivo što digitalno crtanje kao disciplina uopšte nije bilo na radaru. Kao neko ko se već tada bavio digitalnim medijima, rešio sam da to primenim i na predmetu na fakultetu, iako ta opcija nikada nije postojala niti je bila deo programa. (O mom iskustvu sa crtežom pisao sam već u prethodnim tekstovima, te se ovde neću ponavljati.)
Svaki dan sam nosio laptop i Wacom tablu na fakultet, i dok su drugi i dalje verno crtali ugljenom, ja sam se punu godinu dana isključivo igrao digitalnim crtežom. Prof. Ljube je te godine radio sa mnom, a kako sam već pominjao, radi se o čoveku širokih shvatanja, interesovanja i podrške studentima, te sam imao sreće da mi je to uopšte bilo dopušteno.
Posle godinu dana tog eksperimentisanja definitivno sam se zasitio i vratio se klasičnom crtanju i istraživanju, jer se vrednost tehnika i sam doživljaj papira prosto ne daju zameniti. Mislio sam tada da radim nešto mnogo naprednije, da je to budućnost i da će klasične tehnike nestati, ali sam sebi dokazao suprotno, da tradicionalni pristup ima mnogo dublje uporište nego što iko od nas u tom zanosu može da nasluti. To je bio prvi, ali ne i poslednji put da me je sopstveno iskustvo vratilo na istu spoznaju.
Sa skulpturom je priča bila slična, gotovo kao ponovljena lekcija. Profesor Mlađa je, isključivo iz sopstvene želje za savremenim tendencijama, uveo 3D modelovanje u program klasičnog vajarstva, te smo u sklopu redovne nastave radili i projekte u digitalnim programima. Taj pristup mi je neverovatno prijao, jer sam i tada bio ubeđen da će digitalna era progutati i samo vajarstvo. To se nije desilo, niti će se desiti, iz prostog razloga što se osnove sagledavanja, oblikovanja i iskustva sa materijalom u prostoru ni sa čim ne mogu zameniti.
Dovoljno je da danas, 2026. godine, na internetu ukucate "clay auto modeling process" pa da vidite kako cela autoindustrija, bez obzira što proizvodi električna vozila, svoje 3D modele u prirodnoj veličini i dalje prvo realizuje u glini. Ako se najveća industrija na svetu i dan-danas oslanja na tradicionalne pristupe oblikovanja, teško da će se išta suštinski promeniti ni sa vajarstvom kao disciplinom. Modeli za druge grane industrijske proizvodnje takođe se i danas rade po principima klasičnih vajarskih tehnika. U filmskoj industriji, i pored svih naprednih vizuelnih tehnologija, kostimi i maske se i dalje realizuju na tradicionalan način, koji se može savladati jedino kroz izučavanje forme u vajarstvu. Scenografija, kako na filmu tako i u pozorištu, oslanja se na veštine koje se stiču isključivo kroz oblikovanje u prostoru. Vajarstvo ostaje, koliko god nekome trenutno nije na radaru ;)
Ista se priča ponavlja i sa grafikom kao tradicionalnom tehnikom. Od pronalaska same prese pa do danas nije iščezla, jer nosi vrednosti i pristupe koji se mogu razumeti tek kada se dođe u pravi, fizički kontakt sa njom. Uvedena je čak i digitalna grafika kao podkategorija (koju neko uporno ne priznaje), jer se rezultat tu ne dobija matricom i štampom nego digitalnom obradom. Kada uzmete u ruke papir odštampan bilo kojom grafičkom tehnikom, pa pored njega stavite digitalni print, razlika u doživljaju je nemerljiva. Jedna od najvećih mana grafike je što se ne može fotografisati i verno preneti taj doživljaj, bez obzira na sav napredak tehnologije. Nemojte mi verovati na reč, nego se uverite lično na bilo kojoj izložbi grafike, recimo u Grafičkom kolektivu u Beogradu.
Ni sa fotografijom nije drugačije, iako se čini da je tu digitalno odnelo pobedu. Digitalna fotografija jeste istisnula analognu, ali samo zbog pristupačnosti, jer je analogna i dalje opstala, umetnička scena i dalje razume i ceni njenu vrednost i nije spremna da je se odrekne. Tek kada se savlada analogni aparat i svi izazovi koji otežavaju rezultat, tek se onda, pri prelasku na digitalni, mnogo dublje cene i razumeju dostignuća same tehnologije.
Na samom kraju dolazim i do dizajna, u svim njegovim oblicima — grafičkom, industrijskom, modnom, ilustraciji — gde se ista nit najjasnije vidi. Tu su računari zaista odigrali najveću ulogu i olakšali samu realizaciju, to je neminovno, ali koraci koji vode ka kvalitetnom i smislenom radu se ne mogu preskočiti. Mislim pre svega na savladavanje tehnika crtanja i oblikovanja, kako 2D tako i 3D, jer kada se to jednom prenese u digitalni oblik, mnogo se lakše savladava i mnogo jasnije zna šta treba i kako se pristupa samom stvaranju. Preteča grafičkom dizajnu kao smeru izučavanja na fakultetima jeste upravo grafička štampa, koja, i pored svih izazova sadašnjice, nije nestala. Danas nemali broj studenata i formiranih umetnika kombinuje tradicionalne i digitalne tehnike u svom radu, jer prosto crpe vrednosti iz oba medija, a oni se međusobno nadopunjuju svojim mogućnostima.
Zato ni era veštačke inteligencije, koliko god bila na pomolu, neće ugroziti kreativnost umetnika, niti osnovne umetničke tehnike i oblasti, jer se kroz tu osnovu uvek mora proći, bez obzira na to koliko alata i tehnologija stoji na raspolaganju.
Kada razgovaram sa učenicima koji se spremaju za neki od fakulteta, uvek naiđem na taj isti narativ, da će nešto biti zamenjeno i prevaziđeno, pa ih onda uputim da sagledaju širu sliku kako bi se te iluzije raspršile. Uvereni su da im neke veštine više nisu potrebne, ali se u tome razuvere čim upišu fakultet, pa se vrate da uče osnove koje im navodno nisu trebale za prijemni (neki fakulteti su ih, uostalom, i izbacili iz samog ispita). Pre ili kasnije se ispostavi da se bez osnova ne može dalje, niti se posao može kvalitetno odrađivati, jer veštine izostanu, a frustracija dođe na njihovo mesto.
Koliko god ja voleo nove tehnologije i sve te nove pristupe, i koliko god bio ubeđen svojevremeno da dolazi era čiste digitalne umetnosti, danas sam zahvalan što sam prvo naučio tradicionalne osnove svih likovnih tehnika. Da nisam, sam bih sebe sabotirao, a moja znatiželja da se guram u sve nepoznato je upravo ono što me je od te sabotaže sačuvalo.
Zato i savetujem svim učenicima da ne veruju u priče koje im kasnije samo otežavaju bavljenje profesijom, nego da, dok su na samom početku, nauče sve što mogu. Selektivan pristup i odbacivanje vekovnih znanja neće im doneti ništa dobro, jer ta znanja neće nestati. Ona samo, tiho i dosledno, i dalje pomažu, a to je poenta koju sam kroz crtež, vajanje, grafiku, fotografiju i dizajn, svaki put iznova, morao sam da spoznam.