Prva samoinicijativna skulptura koju sam hteo da realizujem na prvoj godini fakulteta bila je prostorna skulptura megalomanske strukture. Osujećen sam u njenom izvođenju od strane profesora, koji je izgovorio, a kasnije i dokazao svoju tvrdnju da delo ne mora da bude velikih gabarita da bi bilo monumentalno. Monumentalnost je mogućnost da forma ostavlja utisak impresivnosti bez obzira na njene stvarne fizičke osobine.
Prof. Mladen nas je odveo na svoju izložbu, gde je na projektoru pustio svoje skulpture preko celog zida. Odgledali smo tu prezentaciju i ostao sam opčinjen utiskom tih bronzanih skulptura. Nakon prezentacije uveo nas je u prostor ne veći od 1 × 3 m, gde su u tom uskom prostoru, po zidu, bile postavljene te skulpture, od kojih nijedna nije bila veća od 10 cm. To je bio konkretan primer kako skulptura može da se izvede u toj veličini, a da se tumači i oseti kao monumentalna. Tu sam bio uveren da nije sve u veličini rada i da nije potrebno praviti fizički ogromna dela da bi prenela suštinu monumentalnosti.
Do kraja četvrte godine držao sam se tog uverenja, a i dalje jesam siguran u to, ali me je vukla želja za realizacijom mnogo veće forme. S obzirom na to da profesor nije baš dozvoljavao realizaciju projekata bez njegovog znanja, jedno veče u Barutani (na Akademiji, prostor za vajarstvo) koleginica Irma i ja realizovali smo ambijentalnu instalaciju. Ona je uključivala prekrivanje dela prostora crnom tkaninom u kom smo postavljali kompoziciju belim kanapom. Ta ideja je prosto morala da izađe iz mene, da osetim kako izgleda preoblikovati prostor i stajati u sklopu njega kao integralnog dela umetničkog dela. Tu je krenula prva iskra za realizacijom ambijentalnih instalacija.
Uporedo sa obradom kamena i realizacijom skulptura u klasičnom modernističkom maniru, krenuo sam da se igram i stvaram ova slobodna prostorna rešenja. Naizgled suprotstavljena mišljenja likovnog jezika meni i dan-danas imaju smisla, jer je jedno drugo nadopunjavalo u tumačenju prostora, a i samog mog izraza. Vajarstvo kao osnovna disciplina naučilo me je da posmatram prostor i njegove odnose, te sam ta znanja upotrebljavao i u svim ostalim segmentima stvaranja.
Te prostorne instalacije bile su kako u galerijskim prostorima i holu Gradske skupštine, tako i u slobodnom javnom prostoru. Mesta izvedbe odabirao sam na osnovu osećaja i želje da vidim kako taj prostor diše drugačije kada postane sam deo umetničkog dela. U svim tim realizacijama pomagale su mi kolege, jer nije izvodljivo ni pod kojim uslovima da sam postavim takve objekte. U većini slučajeva bile su postavljane od same visine plafona do poda, što je u nekim slučajevima iznosilo i do 8 m.
Same instalacije činile su bele trake, te je za svako kačenje bilo potrebno silaziti po milion puta (doslovno!!!), pa je u tom procesu morao još neko da učestvuje. Postavljanje je podrazumevalo i do osam sati intenzivnog rada (silaženja i penjanja), i to po nekoliko dana, te se može zaključiti koliko je sve to fizički bilo zahtevno, ali je u tom momentu moja želja bila i suviše velika za viđenjem rezultata. To je samo po sebi bilo ogromno lično sagorevanje iz opsesije stvaranja.
Posle velikog broja realizovanih instalacija dolazim na početnu tvrdnju profesora Mladena i priznajem da je bio apsolutno u pravu, da nema potrebe za dokazivanjem i pravljenjem takvih ogromnih formi, jer se to doista može i na druge načine prikazati i doživeti. Sigurno znam da, kad bih i danas radio na tako nekom projektu, lično ne bih bio uključen u pentranje i takvo fizičko i psihičko iscrpljivanje, nego bih pristupio sa više pažnje i planiranja, uz angažovanje ekipe koja bi bila spremna za taj proces.
Tvrdoglavost i uverenje da sve mogu sam nije više deo mog narativa u stvaranju, jer rezultat ne treba da se meri sopstvenim preopterećenjem i sagorevanjem da bi se došlo do željenog rezultata. Sve u umetnosti mora da dođe na lak način, a ne da igra postane opsesija i samouništenje.