Interesovanje za crtež mi se menjalo godinama, do toga da zadnjih par godina ne prođe dan da ne uradim po nekoliko crteža i eksperimenata na samom papiru. Dve godine spremanja za fakultet i svakodnevnog rada na studijama figure i malih crteža doprinelo je osećaju mrzovolje ka istom. Rad na samim crtežima se svodio na rad iz inata i dokazivanja ocu koliko jesam dobar i koliko mogu da budem još bolji, a samu suštinu sam mašio.
Dva meseca pred sam prijemni mi je to dokazivanje dojadilo i odlazim za Novi Sad da vidim neku novu perspektivu i tu upoznajem dva profesora i vrsna umetnika Jelaču (Miodrag Jelačić Jelača) i Dobrivoja Rajića kod kojih sam tretman dobio još intenzivniji i agresivniji nego kod oca. Prihvatam njihovu igru jer su bili nepristrasni, a ja nisam imao potrebu da se njima dokazujem. Uvideli su gde je problem, da se suviše trudim ka postizanju savršenog crteža, te je trening krenuo.
Danima ispred ateljea sam bio prisiljen da crtam jedno te isto drvo na različite načine da bi svaki put bio odbačen kao neuspešan crtež. Ne postoji način na koji nisam pristupao tom radu i ništa nije bilo dovoljno dobro. Kada mi je preseo sam taj proces, uradim crtež iz neke emocije koju ni dan danas ne mogu da objasnim, ali sam ga uradio na skroz drugačiji način i to je bio pogodak.
Hm, jako čudan osećaj da uradiš nešto bez muke i po prvi put sam dobio objašnjenje šta sam radio — suština je bila da uradim iskren crtež koji će ocrtavati samog mene kao osobu, a ne veštinu izvedbe. Taj crtež je bio čista suprotnost od svega do tada urađenog. Njihov potez je bio još čudniji kada su odlučili da sve studije figure koje sam do tada radio bace i saopšte da mogu celu mapu da uradim za mesec dana i da će to biti moj izraz.
Nisam imao kuda i krenuo sam da radim po studiju figure dnevno i gomile malih crteža u toku jednog dana. Mapa je bila gotova i skroz drugačija od bilo čega drugog. Otac, videvši te crteže, slegnuo je ramenima u neverici jer je bilo odbačeno sve što sam do tada radio. Postao sam kroz taj dril skroz druga osoba — samouverena da znam šta radim i osećao sam taj crtež kao svoj, a ne naučen. Taj crtež doista je imao i grešaka i nesavršenstava, ali je bio moj. Svi crteži do toga su bili idealno realistični crteži lišeni emocija i užitka stvaranja.
Kroz takvo stvaranje sam zavoleo crtež i sve njegove derivate i dan danas pokušavam da te neke savete prenesem na učenike da osete ono što jesu oni, a ne da kopiraju i da se trude da budu neko drugi. Veština se lako nauči vremenom, ali probuditi ono pravo iz čoveka to je najteže što se može postići. To je mnogo lakše reći nego uraditi, to vam svima garantujem.
Na samoj prvoj godini fakulteta, u samom startu sam izbegavao crtanje modela jer mi je stvarno dojadilo i radio sam ga kako sam naučio da ga završavam u jednom danu, a ne po zahtevu programa fakulteta dve nedelje. Taj moj stav je, mogu slobodno reći, užasavao profesore i pokušavali su da se izbore sa mojom impulsivnošću i brzinom. Ja sam bio uporniji i tvrdoglaviji i istrajao sam da kad završim taj obavezni deo da radim šta god želim, a to se u većini slučajeva svodilo na razgovore po ateljeu i druženje. Dosta mi je bilo suvoparnog rada modela i poštovanja programa. Nisam ja bio neki buntovnik, nego samo mi je bilo dosta da se vrtim u krug.
Kada sam crtao figuru, radio sam i sa drugim tehnikama, a ne samo ugljenom, i eksperimentisao samo da mi ne bude dosadno. Tadašnje crtanje se odvijalo na tvrđavi, u prostoru muzeja kod sata, u prostoriji bez ventilacije i sa svetlarnikom odozgo i doista je bilo zanimljiv prostor za crtanje.
Profesorice Branka Knežević i Olivera Marić Nedić, koje su mi predavale, su do treće godine izgubile strpljenje sa mnom, što se moglo očigledno videti, i prepustile su da sam radi tada asistent Ljubomir Vučinić. Ljube, kasnije profesor, je na fascinantan način dozvoljavao istraživanje i pristup crtežu i naravno da mi je to više nego prijalo da radim šta god mi je padalo na pamet. Tu je krenulo doista moje pravo uživanje u crtežu koje do danas nije prestalo.
Od 2009. do 2013. sam se fokusirao više na samu skulpturu, da bih se od 2013. ponovo uključio i „zaukao" sa crtežom kao nikada pre. Tek tada nekako uspevam da primetim i vrednost jedne asistentkinje koja je bila prisutna tokom celih studija, a to je sada prof. Biljana Jevtić. Radi se o osobi neumornog duha za stvaranjem, za koju mogu da kažem da je još jedan tihi uzor za rad i disciplinu u stvaranju.
Tih godina sam krenuo da radim crteže akrilom pa bojama za grafičku štampu, da bih intenzitet istekao kao i samu ekspresivnost. Serije crteža su nastajale tokom noći kada me uhvati neizdrž i trajalo bi dok ne potrošim sav papir ili dok sve prostorije kuće ne popunim po patosu da ne može više da se prolazi.
Ujutru bih išao kroz kuću i pravio reviziju i odlučivao šta ću baciti a šta ostaviti. Svi radovi koje sam rešio da uklonim morao sam da palim jer je otac imao tendenciju da sačuva jer je njemu to bilo odlično, te se ta praksa održala i danas. Te iste godine sam počeo da živim sa devojkom, sadašnjom ženom, i njoj svaka duboka zahvalnost što je sve ove moje hirove uspela da izhendluje.
To je najmanje ličilo na kuću jer ne postoji deo gde se crteži tokom noći nisu sušili. Taj proces nije bio kratkotrajan nego je trajao godinama. Formati crteža su bili od A4 do 100x70. I pored velikog broja izložbi, većinu nisam izložio, a većinu ni digitalizovao za prikaz.
Pokušavam da smislim kako da sve to prikažem, a da ne uključuje mnogo obrade, a to se negde svodi da napravim neku interaktivnu izložbu gde bih sve te crteže doneo i dopustio da svi pregledaju i listaju, pa koliko god traje da traje.
Sam prostor za rad mi je dnevna soba i nikada se nisam osećao ugodno da radim u ateljeu likovne škole koja se nalazi pored kuće, kao ni u starom očevom ateljeu koji je prostorija uz moju dnevnu sobu. Prostor u kom živim svakodnevno mi je i najslobodniji da se izražavam na najprirodniji, nesputan način.
Zadnjih godina sam smirio strasti i ne crtam više na tone radova tokom noći, nego sam sveo na po koji crtež dnevno i taj ritam mi sasvim godi jer mi je crtež postao vrsta meditacije i sporijeg rada i uživanja. Kroz onoliki rad sam sagorevao emocije i takmičio se samim sobom, a da ni sam nisam znao zbog čega. Nije bio aspekt dokazivanja nego proste potrebe za iskazivanjem.
Mogu slobodno reći da me je taj crtež transformisao u to što sam danas, jer sam pristup ka njemu stalno menjao, a tako i samog sebe. Crteže koje sam radio tokom priprema i na samom fakultetu sam pobacao tokom vremena jer je toga bilo doslovno na tone i nisam ih smatrao vrednim čuvanja, ali i danas se sećam tog samog procesa. (Par je ostalo sačuvano na kvarno tako što ih je otac uramio i stavio kod sebe u kući.)
Od 2015. sve što radim kategorišem i čuvam po fasciklama i kutijama da se ne bi oštetilo do neupotrebljivosti pa da se mora baciti i ono što smatram i dobrim. Savetujem učenike da ponekad pregledaju svoje stare crteže i da pogledaju svoj napredak, a moram vam priznati da ni ja to nikada nisam uradio jer ostavljam to iza sebe i krećem ka nečem novom, ne obazirujući se šta je pre urađeno jer to više nisam ja.
Poenta je jednostavna, a to je slušati sebe i raditi tempom koji prija u tom trenutku i uživati u samom procesu i ne obazirati se na mišljenja drugih, jer to jedino čoveku ostaje — emocija i put stvaranja.
Pročitaj i: Kako je fotografija postala moja igra