Usudiću se da kažem – da. Da bi se to postiglo, mora se znati koji su koraci potrebni da bi se to ostvarilo. Put do tog dostignuća je mnogo teži i pun je lutanja i zahteva mnogo više volje i želje nego samo fakultetsko studiranje. Potrudiću se da obradim ovu temu i da razjasnim prednosti jednog i drugog pristupa.
Sasvim je logično da neko želi da bude najbolji u onome što ga interesuje, ali mora znati šta se od njega očekuje na tom putu. Koraci učenja se moraju savladati, bez obzira na to koliko delovali dosadno. Nije sve ni u samoj tehnici i njenom savladavanju, nego u širini sagledavanja i samom pristupu umetnosti kao celini. Pohađanje fakulteta je mnogo lakši put i odskočna daska za dalji razvoj, iako ni samo pohađanje fakulteta ne garantuje da će neko postati profesionalac, bez obzira na samu diplomu. Ako neko želi da bude dobar u jednoj oblasti likovne umetnosti, potrebno je da savlada osnove i da razume i ostale aspekte drugih oblasti. Upisivanjem na fakultet u prilici ste da izučavate i druge stvari koje vas inicijalno ne interesuju, ali to je ogroman plus, jer stičete širu sliku i razvijate neke druge veštine.
Ako se posvetite izučavanju svega što vam je ponuđeno na fakultetu, uvek postoji mogućnost, pa i verovatnoća, da ćete se baviti i nečim van vašeg osnovnog smera studiranja. Interesovanje se vremenom može promeniti, a ako imate osnovu, usmerenje ka drugoj kreativnoj sferi je vrlo lako, te stoga imamo veliki broj svetskih umetnika, kako kroz istoriju tako i danas, koji se bave nekom drugom kreativnom delatnošću od one koju su završili na fakultetima umetnosti. Druženje i saradnja sa kolegama i profesorima na fakultetu daje širinu i razvoj mišljenja, gotovo identično kao i samo učenje veština, a ako se sve to spoji u jednu celinu, jasno je zašto je fakultet najbolje i najbrže rešenje. Za edukaciju nije potreban fakultet, ali to je najlakši način za start, jer se tu u kratkom roku dobija ogromna količina mogućnosti od velikog broja kolega i profesora, od kojih se uvek nešto može naučiti. Nema lošeg profesora. Od apsolutno svakog profesora se može nešto naučiti, uvideti i iskoristiti za dalje sopstveno usmerenje na osnovu afiniteta.
Kada kažem osnove, mislim na savladavanje svih tehnika i dobro baratanje svima njima, ali istovremeno i na poznavanje teorije umetnosti i tehnologije materijala. U samoj suštini je vrlo jasno šta je potrebno, a to je kako teorijsko tako i tehničko izučavanje istorije likovne prakse. Imamo preko 20 vekova dokumentovane ljudske kreativnosti i razvoja i kada uspemo to da razumemo i savladamo, dobijamo dobru polaznu osnovu i razumevanje za dalje lično bavljenje umetnošću. Ne polazi sve od nas, jer je toliko toga već stvoreno, razmatrano i urađeno. Na nama je samo da to savladamo i da neke elemente toga koristimo u svom radu i stvaranju. Zbog svih tih iskustava koja su izučavana, dolazi do toga da razni umetnici imaju slična interesovanja koja ih povezuju. Ako neko misli da mu je to kočnica i da hoće nešto sam da stvara bez izučavanja prošlosti, upada u zamku, jer time ne postaje originalan, nego nedovoljno edukovan.
Bez fakulteta ste u ogromnom moru informacija i ne znate u kom smeru da se krećete i kroz koje postupke da idete. Bez nekog vođstva samostalno ste garantovano izgubljeni i osuđeni na stagnaciju i zadovoljavanje stečenim znanjem. Dešava se da onaj ko ima volju za stvaranjem, a nema formalno obrazovanje, nadmaši po svim aspektima one koji su završili fakultete, isključivo iz same želje i strasti prema poslu kojim se bavi. S druge strane, iskustvo koje daje fakultet može se nadoknaditi ako je neko u mogućnosti da putuje svetom – a tu ne mislim na turističko putovanje, nego na to da živi na raznim lokacijama i svim kontinentima i dolazi u kontakt sa tamošnjim umetnicima, da posećuje razne galerije i muzeje. Ako se savladaju tehničke osnove (crtanje, slikanje, vajanje…) i pristupi slobodnom lutanju po svetu i druženju sa svim tim kreativcima, sa skupljenim znanjima i iskustvima staje se rame uz rame svima koji su završili neke umetničke škole.
Kroz istoriju, dok nisu postojali umetnički fakulteti, učenici su boravili kod lokalnih umetnika i izučavali tehnike da bi se kasnije sami time bavili, usavršavali se i nadmašivali svoje učitelje, jer su se menjali. Ako ostanu pod uticajem svojih profesora (na fakultetu) ili pod uticajem učitelja iz privatnih ateljea, uvek će ostati u senci, ni po čemu se neće razlikovati i neće ostaviti trag u istoriji. Oni umetnici koje mi poznajemo kroz istoriju upravo su to radili – nadmašili su svoje učitelje i stekli, uslovno rečeno, slavu. S druge strane, postoji mnogo veći broj možda još kvalitetnijih i boljih umetnika koji to nisu dostigli, isključivo zato što se nisu menjali, već su se zadovoljavali samo stečenim znanjem i njegovim usavršavanjem, bez želje da ga unapređuju i menjaju. U umetnosti, bez obzira na završeni fakultet, izraz se uvek mora menjati. Čovek mora težiti ka promeni i sagledavanju svih drugih stvari koje postoje i biti spreman da se menja i uči. Nije sve u završenim studijama, kačenju diplome i stvaranju istih radova koje ste savladali na fakultetu.Tako da nije jednostavno reći da li je svakome potrebno studiranje ili je moguće da se sam razvije kao umetnik. Jedno je uvek sigurno – neka edukacija i usmerenje moraju da postoje.
Kad smo već kod puta koji sami biramo, moram da pomenem i jednu stvar koju treba izbegavati. To su bilo kakvi kursevi koji vas navodno čine profesionalcem. To su osmišljeni programi koji nisu individualni, koji vas ne posmatraju kao osobu sa sopstvenim interesovanjima, nego guraju jedan narativ izučavanja i na tome se sve završava. Kurs nekome možda odgovara, nekome ne; neko iz njega usvoji ono što mu je potrebno, a nekome je besciljan i bacanje para. Ako svi završe isti kurs, posle njega su apsolutno identični. Na tržištu niko ne može biti konkurentan, jer su svi identični u svojoj osnovi. Umetnost ne može tako da funkcioniše – mora imati individualni pristup, a usvajanje osnova mora biti prilagođeno svakom ponaosob, jer svako na drugačiji način usvaja sva znanja. Zato se usuđujem da kažem: bežite od bilo čega što ima formu strogo usmerenog kursa koji unapred govori koliko je časova potrebno da se nešto savlada - to niko ne može znati niti garantovati, pošto to zavisi od vaše spremnosti, a ne od samog programa kursa.
A kad pomenem individualni pristup, moram da kažem nešto i o talentu, jer se tu najviše greši. Talenat je nešto što neko uzima kao izgovor za nesavladavanje nekih veština, a on je precenjen. Iz iskustva kažem da sam lično spremao za upis na fakultete i umetničke škole one učenike koji su se vodili kao netalentovani, ali su imali volju da nešto savladaju i osećali su unutrašnju potrebu da se time bave i obično su nadmašili one talentovane. Dešava se na fakultetima da talentovani sagore i ne završe fakultet, jer su se oslanjali samo na talenat, ne shvatajući da je to samo neka polazna tačka koja im možda omogućava brže savladavanje određenih znanja i veština. Istrajnost je ta koja omogućava da ostanete u nekoj profesiji, ne zadovoljavajući se trenutno naučenim, već se konstantno takmičeći sa samim sobom. Kada kažem takmičite se, tu isključujem takmičenje sa drugima, jer umetnost nije ni utakmica ni trka konja – ko će biti bolji. Prijemni ispiti jesu selekcija, ali i nužna stvar, jer nije moguće ispuniti želju da se svi zainteresovani upišu. Neko se upiše, pa ništa ni ne uradi i ne napreduje, dok se neko ne upiše, a nastavi individualno da se usavršava jer ima podsticaj i potrebu.
Bavljenje umetnošću je kao i svaki drugi posao. Ako neki posao traje oko osam sati dnevno, uzmimo da se svaka osoba toliko dnevno posveti i stvaralaštvu – jasno je do čega to vodi, a to je do željenog rezultata u tom poslu. Tih osam sati u umetnosti ne znači nužno crtanje, slikanje… itd., nego i čitanje, proučavanje literature, časopisa, knjiga, gledanje filmova, izlaganje, posetu galerijama i muzejima, učestvovanje u likovnim kolonijama. Doslednost ideji i želji i neodustajanje od iste, ključ je svega. Ako neko misli da je dovoljno da jednom mesečno ili nedeljno nešto uzme da napravi neko umetničko delo i da ga to čini umetnikom, taj se grdno vara i zavarava. Probajte da idete na neki drugi posao onoliko koliko smatrate da je potrebno za stvaranje jednog rada, pa ćete shvatiti da ni od tog posla nema ništa. Doslednost i posvećenost svom odabranom putu jedino su rešenje.
Kao što se vidi, nije baš lako reći šta je bolje i koji je put do garantovanog uspeha. Edukacija, usavršavanje, sticanje znanja, konstantno menjanje, komunikacija, saradnja, druženje, izlaganje sa kolegama, čitanje knjiga i literature tokom celog života – to stvara i pokreće napredak. Svim učenicima koje spremam za fakultete taj pristup objašnjavam i dajem im širu sliku samog zanimanja i svih mogućnosti koje samo studiranje omogućava, jer je bitno da znaju u šta se upuštaju pri odabiru profesije. S druge strane, sa onima koji žele usmerenje bez obaveze upisivanja fakulteta primenjujem širi i slobodniji pristup, kako bi stekli samopouzdanje da sami nastave razvoj i posle časova samnom. Cilj je da krenu ka slobodnom i kreativnom razmišljanju, a u nekim slučajevima i da se opredele za umetnost kao svoju budućnost, što nije nimalo teško ni opterećujuće ako neko nešto voli. Zato umetnici i deluju sasvim opušteno – jer su celim bićem u stvaralaštvu.