Jedna najvažnija lekcija koju sam naučio je kako se igrati. Obično svako ko krene da se bavi umetnošću ima razne porive zašto stvara i ka čemu teži. Jesam krenuo od dokazivanja sebi i svima oko sebe da sam bolji u svim segmentima stvaralaštva, ali najbitnije na tom putu je da to nije bilo ono najvrednije. Ako ostane na tom dokazivanju i samom ekstremnom radu i usavršavanju, sama bit umetnosti nestaje.

Imao sam sreće da na prvoj godini fakulteta, u samom startu, naučim šta je sam proces istraživanja i kako da se krećem kroz sve to. Naime, postojala je samo jedna osoba koja nas je sve gurala da se zauzmemo i istražujemo i da nikada ne budemo zadovoljni svojim radovima, nego da sagledavamo sve iz različitih uglova. Sve je bilo bitno, od samog tumačenja rada i njegovog procesa i spoznaje zašto je nešto urađeno, sa kojom svrhom, i da se nikada ne zadovoljavamo i ne smatramo da je nešto završeno, i da uvek postoji neki drugi ugao sagledavanja, a za taj dar sam zahvalan Radi Čupić, profesorici na Likovnim elementima (Teorija forme).

Taj predmet me je svojim naizgled lakim zadacima terao u razmatranje po celu nedelju, dan i noć, gde god da sam, kako nešto osmisliti, realizovati i da ima smislenu priču, a ne samo estetsku vrednost. To je bila suština, da se zna zašto se šta čini i koja je suština rada i ka čemu se teži, koji je rezultat i koji je proces iza svega toga. Izgleda to sve lako dok se ne krene u samu realizaciju.

Svaki rad prvenstveno treba da ima smisleno polazište i da se razlaže u raznim smerovima dok sam ne odabereš ono što ti ima najviše opravdanja i da se zakačiš za tu jednu ideju, a opet da budeš spreman da je se odrekneš i kreneš u drugom smeru ili skroz iznova. Većini studenata taj koncept je jeziv, ali to je sam princip igranja i stvaranja bez granica i stvaranja svojih granica i pravila igre. Stvaraš i rastvaraš sebe svakom mišlju i svakim korakom.

Svaka igra uvek mora da postoji u nekim granicama i bilo kakvim pravilima koje doneseš pri stvaranju, a opet je legitimno da ih promeniš ako uvidiš neke stvari koje više ne funkcionišu. U većini slučajeva to je jedan od razloga zašto umetnike koji nisu linearni u svom stvaranju, nego se konstantno menjaju, većina nikako ne može da razume, pa im se zato i dodaju epiteti čudaka i neshvaćenih u društvu.

Taj sam princip istraživanja mi je omogućio da se nesputano menjam, igram, istražujem kroz sve medijume i da se ne zadovoljavam trenutnim, nego da sve ostaje u segmentu kretanja i istraživanja. Da ne bi bilo haotično samo po sebi, uvek se mora znati objasniti zašto i kako i ka čemu se teži, te stoga i sve tekstove za izložbe u većini slučajeva lično pišem, kao i što sam dizajn plakata i kataloga radio sam.

To je ta neka vrednost koju sam spoznao, da za sebe moram sve sam uraditi i ne očekivati da neko tumači moje radove, kao ni da radi naizgled tehničke stvari. Sve sajtove, kao i sve prezentacije mog rada, uvek sam sam radio, a i sve tekstove.

Ovi tekstovi na blogu ostaju u sirovoj formi, nelektorisani i neusaglašeni, nego namerno sirov izraz, jer jedino to ima smisla da bi se preneo pravi utisak koji odgovara i samoj uživo izrečenoj misli.

Igranje mora ostati tako u stvaralaštvu, jer kroz taj proces spoznaješ sebe i uživaš i radiš za sebe, a ne za slavu i druga priznanja, a ona dolaze iz same iskrenosti ka sebi i radu. Ako neko očekuje da na gurku i tako što će neko drugi da pomogne, na taj način može da se nešto postigne u umetnosti, onda umetnost nije za njega.

Biti dosledan sebi i svom putu i uživati u njemu, kakav god da je, to je sama suština i treba je prihvatiti, i onda jeste sve lako.